Изабране студије, чланци, записи

ДОМ КАРАЂОРЂА је монументално здање у шумадијској варошици Рача, грађен у периоду 1921-1933. године. Ауторство пројектовања и изгледа приписује се архитектима Влади Симићу и Драгиши Брашовану.
Јована Д. Миловановић објавила је рад „Карађорђев дом у Рачи: између локалног и југословенског идентитета”, 2016. године. У раду се истражује историја настанка овог здања, без уласка у детаље ентеријера.
У холу, с десне стране, налази се слика на зиду „Карађорђев устанак”, аутора Драгомира Манојловића, наставника ликовног образовања. Слика је настала 60-их година прошлог века и размере је 2,25 х 3,10.

Стварност, Аранђеловац, децембра 2017, објављује чаланак са поднасловом — Сећање посвећено личностима српске књижевности: Радоју Домановићу, сатиричару и професору Димитрију Вученову, књижевном историчару.
Чланак, после објављивања, послат пријатељима имао је и личну импресију: 
еСтварност, Аранђеловац, 26. 08. 2019, објављује омаж Влаји из Глибовца, са посебним освртом на самиздате овог необичног песника на почетку 20. века и на феномен који се није поновио. Ова необична личност, српске и југословенске (контра)културе, прошла је век живота, као што су пролазили велики песници, а с друге стране остао је ван књижевних токова. До скора се сматрало да је Влаја остао незабележен, непознат песник,

Булат Шалвович Окуџава, совијетски и руски књижевник, објавио је 1963. године песму посвећену Франсоа Вијону. На поетизован начин Окуџава је у свету књижевности обновио сећање на великог француског песника, Нашој културној јавности песма је постала позната 70-их година 20. века када је Окуџава боравио у Београду и Загребу. Уз гитару отпевао је песму Франсуа Вийону, која је преведена под насловом Молитва и представио нови стил „поезија уз мелодију”...  


Током 19. века појавиће се у српској култури неколико жена сликара, међу којима је прва жена сликар била Ктараина Ивановић (1811-1882). Њен пут следиће познате сликарке, међу којима су најзначајније Надежда Петровић (1873-1915), Даница Јовановић (1886-1914) и Милена Павловић Барили (1909-1945). Овим веома успешним сликаркама придружују се и многе друге које су започеле сликарски рад, али које нису имале значајни успех и које су оставиле скромнији траг у овој врсти стваралаштва. Међу њима је и име Милице Јанковић (1881-1939) која је све време била посвећена сликарству. 

У раду се указује на вредности прозе Милице Јанковић, са посебним освртом на теме и мотиве у њеним књигама „Исповести“ и „Међу зидовима“. За осветљавање прозе ове списатељице узета је књига с почетка њеног књижевног стваралаштва, када ју је Јован Скерлић сврстао у „Историју српске књижевности“ и трајно јој одредио место у српској књижевности, као и књига која је међу последњим насловима у ауторкином стваралачком опусу.  Већи део текста у раду „Две књиге Милице Јанковић: Исповести и Међу зидовима“ написан је 19791980. године

Драган Бискуповић је био професор српкохрватског језика и југословенских књижевности. Бавио се новинарством, писао прозу и уређивао књиге. Рођен је у Горачићима у подножју Јелице планине. Милован Витезовић, рецензент књиге „Време старог сома” између осталог пише: „Писац се суди са својим временом, ма о чему писао, сматрао је Меша Селимовић (у поводу свог Дервиша). Драган Бискуповић се суочава са својим временом у својим сатиричним списима, судећи се, па и пресуде изражавајући у хибернацији  слободног разуме”. Бискуповић је објавио и књигу кратких прича, романсираног карактера под називом Атеисти граде цркву.

Тоде Чолак је био редовни професор на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Предавао је хрватску књижевност, а у исто време, као уредник омладинске ревије „Венац” (Горњи Милановац) био је  посвећен стваралаштву младих песника.  Подстицао је младе да читају, али и пишу поезију. Откривао је таленте и прикупљао песме младих стваралаца. Одабаране циклусе песама објављивао са фотографијом аутора. Штампао је десет антологија од којих су му најзначајније: „Искрене песме” (љубавна поезија), „Векова тамних нежности” (родољубива поезија), „Међу јавом и међ сном” (мисаона поезија), „Никад више … (елегије), „Безданој беди краја нема” (социјална поезија), „Лелечу звона дечанска” (Лирско говорење југословенских песника о Косову).

О песми Посвета праху оца Србије није се писало у тој мери као о самом делу Горски вијенац. Међу значајнија проучавања и тумачења могу се навести коментари Милана Решетара, коментар и тумачење Милана Шевића, белешке и објашњења Вида Латковића, студија о Његошу Миодрага Поповића, коментари Николе Банашевића и студијe Јована Деретића и Радоја Симића. У наведеним коментарима Посвета је тумачена с једнаком пажњом као и Горски вијенац и чини значајну грађу за разумевање песничког дела великог писца српског романтизма

У  српском  издаваштву  и  култури  с  краја  2003.  године  појавила  се  књига  необичног изгледа, концепције и техничког квалитета. Монографија са једноставним насловом Величковић настала је, рекло би се, у маниру препознатљивог рукописа Слободана Лазаревића, који је о Владимиру Величковићу, о његовим сликама и симболизацији тог и таквог стваралаштва написао студију по свим критеријумима изванредну, особену и надасве са храбрим новим погледом који је у паралелама, контрастима и тумачењима изнова покренуо промишљања која долазе са становишта комплексног критичког става и истраживачког поступка. Ова монографија је таквога значаја и домета да је завредела и промоцију у једној од најзназајнијих институција, у Српској акдемији наука и уметности.

Први број „Страдије“ изашао је 25. децембра 1904. године, формата 18 х 25. Радоје Домановић власник и уредник листа обратио се публици  уводником „Здраво, здраво!“ у коме одговара на примедбу многих да он нема више о чему да пише.  Домановић пише: „О публико српска, добричино моја, како си грдно проста и наивна. Прошао је 29. мај (1903), али смо остали ми. Ми исти, онакви какви смо и пре били. Погинуо је (краљ) Александар, а то значи много добра, али не значи све“. Већ у првом броју назначена је идеја листа, тј. да Домановић не одустаје од критике друштва, од исказивања односа према партијама, људима, догађајима који се одвијају у свакодневици живота који је он добро познавао.