„ПУТ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ” [ДРУГО ИЗДАЊЕ 2021/// СКЗ, Београд,  је обновила издање књиге „Пут српске књижевности” Јована Деретића. Прво издање је објављено 1996. године. Тада сам објавио приказ књиге у часопису „Књижевност и језик” — [можда је] вредно  прочитати …

У најновијој књизи „Пут српске књижевности”, једног од наших најугледнијих књижевних историчара Јована Деретића, налази се неколико обимних студија које на особен начин дају одговор на питање шта је то српска књижевност. Овом књигом не само да су отворена нека врло значајна питања која се тичу српске књижевности и њене историје, већ су културној и стручној јавности приближене теме које су се у прошлости наметале, или су сада актуелне, и које непрестано побуђују пажњу по својој важности и интересовању, како код стручњака, тако и код свих оних које интересује српска књижевност и њен развој, од својих почетака до данашњих дана у контексту судара са другим књижевностима, упливима, утицајима, границама и идентитетом.

Насловом књиге аутор се јасно опредељује за синтагму „пут српске књижевности” са комплексним мноштвом и глобалним решењем, да расправама са врло занимљивим поставкама разреши загонетку која се често поставља у вези са инертним приступом, да је код оваквих истраживања реч о путевима српске књижевности. На известан начин ова књига разрешава, или, пак, поставља теме које се намећу књижевним историчарима, а са искуством писаца „Историје српске књижевности” која се први пут појавила 1983. године, а недавно је (1996) штампана у свом другом издању. Како је и у предговору назначено, књига „Пут српске књижевности” може представљати увод у историју српске књижевности, али и другом, важнијом, страном да отвори „могућност другачијег научног истраживања проблема националне књижевности, различитог од књижевне историје”.

Садржај књиге чине четири целине: „Национална књижевност и језик” (стр. 55-92), „Књижевна националност” (стр. 95-182), „У токовима историје” (стр. 185-240), „Ми и други” (стр. 243-344), као и увод који се бави питањем шта је то национална књижевност (стр. 15-51). Садржај књиге је опремљен предговором и белешком о писцу, а свака од наведених целина подељена је на више делова који су ближе одређени поднасловима.

У свом уводном излагању са основном премисом да „живимо у времену националних књижевности” Јован Деретић се враћа у врло давна времена да пронађе појаву књиге и корене књижевности, како би се прегледом развоја усмене, а потом писане књижевности, у оквирима светске књижевности приближио заједници која у модерним временима постаје нација. Национална књижевност у савременим условима, у извесном смислу, постаје доминантна, али посве зависна и од других књижевности. Као таква, са својим специфичностима и развојем, национална књижевност се вреднује зависно од важности која јој се придаје у контексту светске књижевности. Ова уводна студија која се бави индивидуалностима националних литература, илустрована је многим примерима, од најстаријих епоха, па до савремене књижевности, појавама у књижевним раздобљима, мишљењима теоретичара и писаца.

У првом делу, „Национална књижевност и језик”, поднасловима „Српска књижевност у огледалу своје историје” и „Филолошки и национални појам књижевности” са универзалног и појмовног становишта аутор се приближава расправи која се непосредно тиче питања српске књижевности, пре свега бавећи се проблемима историје националне књижевности и односом историчара књижевности. Наравно, као и у вези са сваком литературом и овде се поставља питање шта је то српска књижевност? То питање се непосредно везује за проблематику стварања историје српске књижевности, тј. књижевноисторијске систематизације. Преглед писаца историје српске књижевности дат је од свог почетка , од доба Доситеја и Вука, са свим значајним историчарима књижевности, било да су имали парцијални приступ или им је предмет била цела српска књижевност: Павле Соларић, Лазар Бојић, Ђорђе Магарашевић, П. Ј. Шафарик, Јован Суботић, Јован Ристић, Стојан Новаковић, Ватрослав Јагић, Јован Скерлић, Павле Поповић, као и писци књижевноисторијских синтеза или прегледа готово свих главних одсека српске књижевности од средњег века до данас - Видо Латковић, Милан Кашанин, Ђорђе Трифуновић, Димитрије Богдановић, Милорад Павић, Миодраг Поповић, Велибор Глигорић, Предраг Палавестра, Милош И. Бандић и др.

Да су лингвистичке границе једине природне границе међу књижевностима то је сасвим тачно, али у случају српске књижевности ово правило се не потврђује. Ово питање се можда први пут на овакав начин поставља, али оно је у контексту српске књижевности данас од важности, имајући у виду особености филолошког и националног појма књижевности. Ова студија се бави проблемом формуле „један језик - једна књижевност” и изузецима међу којима су свакако језици као енглески, шпански, португалски, француски... На једном језику ствара се једна или више књижевности,                                                                  а насупрот томе има и таквих примера кад у једној књижевности имамо употребу два сасвим различита језика - и као диглосију - када се једна књижевност ствара на две варијанте истог језика. Језик којим се данас пише српска књижевност у најскорија времена одражава сложена стања јер, како аутор закључује, осим Срба и Хрвата појављују се и други нови индивидуалитети с претензијом на националну самобитност.

У другом делу, „Књижевна националност”, пре свега под насловом „Српска књижевна индивидуалност”, како по специфичностима, тако и по историјским развојем ситуација на овим просторима расправља се о самосталном деловању, али и о подухватима који упућују ка пројекту југословенске књижевности. Но, у подужој расправи, теоретским поставкама и истраживањима спецификума одређеним књижевности које су се оформиле, Деретић жели да подстакне пручавање које би резултирало јасној дефиницији књижевне индивидуалност, а самим тим и српске књижевне индивидуалности. Веома је занимљиво опажање које осветљава развој мађарске књижевности, која у прво време због индивидуалног става писаца, који су самосталним прилазима стваралаштву били ван колективитета, није имала свој идентитет. Појавом Бешењеија и Казинција Мађарска тек с њима постаје свесна своје књижевне прошлости, а ранија књижевност постаје њена жива традиција. У овој студији опширније и са већом амбицијом описано је настајање старословенске књижевности у форми националне установе. У овом одељку, вештином писца историје, побројане су и изведене на ниво научног све важније тачке ослонца, од стварања српске књижевности као целине, па све до периода 19. и 20. века, када српску књижевност прати осећање југословенског заједништва.

„Словинство” као књижевна националност јесте студија која ближе објашњава историјске и политичке прилике и околности под којима се књижевност појављивала у овом или оном облику, као заједништво или као индивидуалност нација. Овде се у сваком погледу реалним расуђивањем намеће читав низ комплексних питања, којима се, пре свега, покрећу механизми проучавања српске књижевности, али и односи с другим књижевностима, тј. са народима истога језика. Тако се овде, преко „словинства”, за које Деретић извесно мисли да је југословенство пре југословенства и дубровачке традиције прави пројекат југословенске књижевности. Ово комплексно питање приказано је, без изузетака, концизно и свестрано. Поред историјских чињеница везаних за интеграционе системе стварања југословенске државе, политике, књижевности, па и нације, ова студија неминовно се бави и дезинтеграцијом те исте државе и поновним успостављањем индивидуалних књижевности.

Трећи део, „У токовима историје”, садржи две студијеј „Специфичности развитака” и „Књижевни путници”. Питање развоја српске књижевности се увек изнова поставља и то су до сада углавном чинили сви писци историје књижевности. Поред сврставања српске књижевности у групу оних књижевности која се одликује дисконтинуираним развитком, овде се разматра померање српске књижевности ка западноевропској заједници литература. Поред историјског прегледа о развитку српске књижевности и у различитим приступима, пре свега Скерлића, ова студија нам ближе на научној и стручној основи указује на специфичности уласка у круг књижевности европског Запада, одвајањем од своје раније традиције, како у погледу употребе језика којим се служила, тако и излазак из окриља византијске културе. Ова студија на известан начин чини оглед о процесу не само развитка, него и настајања нове књижевности прихватањем европских модела, али тек пошто је „усмено стваралаштво прихваћено као права, и то врхунска књижевност, као наша национална класика”...

Запажено место у овом одељку посвећено је књижевним путницима. Деретић скреће пажњу на појаву да су у нашој књижевности највећи и најтрајнији утицај оставили писци путници. Понајвише простора посвећено је Доситеју, Вуку и Црњанском, али и другим писцима. Српска књижевност према овим истраживањима показује велику отвореност према свету. Ова студија је од значаја, јер разложно и систематски упућује на књижевне везе преко стваралаца који као књижевни путници учествују, како у књижевном и културном развоју код нас, тако и у оквирима светске културе. Ти међусобни утицаји не огледају се само у прихватању готових модела, већ се инкорпорирају у системе вредновања, тако да су нам други помогли да схватимо своје вредности, што је неспорно био случај са српском народном песмом.

Четврти део, „Ми и други”, сачињен је од три студије: „Народ као исходиште”, „Своји и ’туђи’ писци”, „Свој и туђи народ”. Овај одељак, иако последњи у књизи, по свом значају чини најважнији сегмент за стварање историје књижевности. Као и кроз друге студије ове књиге, и овде се српска књижевност враћа на почетак свога развитка. Та специфичност, тј. то стално инсистирање на прегледу књижевних збивања од свог почетка, а у контексту задате теме, доприноси стручној расправи о питањима, која у неким другим сепаратним моделима не би имала одговора, јер засигурно не могу да стоје ван научног и стручног садржаја. Деретић је изнео своје дилеме, али и ставове, у вези са систематичним радом на историји српске књижевности, било да је то целовити или парцијални приступ, указујући на потешкоће са којима се сусрећу књижевни историчари, па и сам аутор ове књиге, као један од писаца историје српске књиежевности.

На моменте полемички, аутобиографски и са одговорима на нека давно постављена питања, која су се појавила у одређеном, пре свега, политичком тренутку, Деретић износи своја промишљања као извесно тачан одговор, а нека питања иако апсолвирана могу се сматрати још отвореним. Ова књига није само истраживачки подухват, већ је и покушај да се на једном месту шире и слободније изнесу могућа решења, како би се синтетички показао пут једне књижевности, у овом случају српске, али и као могући образац и за друге књижевности, ако не шире а оно у самом нашем окружењу. По принципима повратне везе са истом проблематиком се сусрећу књижевни историчари суседних народа. Са упорним трагањима за научним чињеницама, прецизним разлучивањем историјског од савременог и са јасним стилом, каткада и књижевним, лако читљиво, по чему се Деретић већ распознаје у научним круговима, књига he добро доћи књижевним историчарима, теоретичарима, али и широкој културној јавности.