Приређивачи књиге дали су прецизну слику, избором текстова еминентних научника који су се бавили епохама и стиловима српске књижевности, која теоријски и књижевно историјски осветљава књижевну мапу, иновативну визуелну студију тумачења периодизације.   Приликом израде неких делова књижевне мапе, „вишезначност” термина сузбијанa је тако што смо одређене везе и односе микроцелина у оквиру једне епохе или односе између епоха и стилова видели, како би рекао Дилтај, као склопове који се стварају у времену и у којима се задржавају одређена сећања на ток.

С обзиром на то да је ток основно својство сваког историјског склопа, отуда и свака наредна књижевна епоха или појава у оквиру епохе укључује у себе и сећање на раније стадијуме.
Темама које се односе на проблеме епоха и стилова аутори приступају на једино два могућа комплементарна начина. Прво, књижевне појаве, струјања, епохе и микроцелине описују поступком или методом књижевноисторијске дескриптивне праксе онако како су се јавиле у својој комплетној историјској датости. Друго, историјске поетике, полазећи од конкретних књижевних појава, покрета, програма (реализованих и у делима), стварају модел који омогућава проучавање поетике одређеног правца, стилски комплекс или формацију